Trauma-informisani pristup za škole

Možda ne možemo promeniti stresna i traumatska iskustva učenika, ali možemo pružiti nova iskustva otpornosti

Šta su škole informisane o traumi?

Škole informisane o traumi su više od mesta gde se samo uči gradivo. One su zajednice koje prepoznaju da emocionalno i mentalno blagostanje učenika direktno utiče na njihov uspeh u školi.

To su škole koje prepoznaju i razumeju dubok uticaj koji traumatska iskustva mogu imati na učenike, njihov razvoj, ponašanje i sposobnost učenja; one prepoznaju da traumatske situacije i događaji poput: porodičnih sukoba, zlostavljanja, zanemarivanja, siromaštva, nasilja u zajednici, gubitka voljenih osoba ili ozbiljne bolesti, mogu promeniti način na koji deca doživljavaju svet, regulišu emocije i ponašaju se u učionici.

Kako funkcioniše škola informisana o traumi?

Postati škola informisana o traumi znači više od identifikovanja i upućivanja učenika sa traumatskim iskustvom drugim ustanovama.

U školi informisanoj o traumi, osoblje – od učitelja do administrativnog osoblja – prolazi obuku o tome kako da prepozna potencijane znakove traume kod dece i kako da odgovore na način koji im pomaže da se osećaju sigurno, podržano i, što je najvažnije, povezano.

To ne znači da školsko osoblje preuzima ulogu terapeuta, već da im trauma-informisani pristup pomaže da bolje razumeju ponašanje dece i da primenjuju strategije koje će im omogućiti da uspešno uče uprkos teškoćama koje su doživeli ili kroz koje i dalje prolaze.

Važno je naglasiti da trauma-informisane škole prepoznaju i potrebu za pružanjem podrške samim nastavnicima, s obzirom na to da, rad s decom sa iskustvom traume, može biti emocionalno iscrpljujući.

Ove škole obezbeđuju resurse i alate koji pomažu nastavnicima da očuvaju svoje emocionalno zdravlje, dok pružaju podršku svojim učenicima, čime se stvara zdravije i sigurnije okruženje za sve.

Zašto su škole informisane o traumi potrebne?

Kao što smo već naveli, trauma može ometati razvoj dečijeg mozga, ostavljajući posledice na fizičko, bihevioralno, kognitivno, socijalno i emocionalno funkcionisanje.

Deca koja su doživela traumu, u školi i učionici, mogu pokazivati:

Poteškoće u praćenju instrukcija
Povećanu anksioznost i stres
Probleme u socijalnim interakcijama
Ograničene veštine rešavanja problema.
Poteškoće s organizovanjem misli, osećanja, događaja i zadataka sa više koraka, što dovodi do problema s čitanjem, pisanjem i kritičkim mišljenjem.

Slabije razvijene izvršne funkcije.
Poteškoće u samoregulaciji i prepoznavanju emocija.
Poteškoće u sagledavanju sveta iz perspektive drugih.
Poteškoće u razumevanju posledica sopstvenih postupaka i izbora.
Poteškoće u fokusiranju i praćenju onoga što se dešava u učionici, jer je njihov mozak usmeren na preživljavanje

Pročitajte više

Ponašanja koja proističu iz navedenih problema povezanih sa traumom, često se mešaju sa poremećajem ponašanja (ODD) ili poremećajem pažnje i hiperaktivnosti (ADHD), što vodi ka pogrešnim dijagnozama i neadekvatnim pristupom i strategijama u školama koje nisu informisane o traumi. Samim tim, učenici se neretko suočavaju sa kritikama, postiđivanjem i disciplinskim merama poput ukora, suspenzija ili isključenja iz škole, što dodatno pogoršava njihov osećaj nesigurnosti i izolacije.

Na suprotnom kraju spektra ponašanja, traumatizovani učenici mogu ispoljavati disocijaciju, delovati veoma otupelo i pasivno, često maštajući tokom časa. Iako ovi učenici možda ne remete časove, nisu aktivno uključeni u učenje, jer se bore sa unutrašnjim konfliktima i konfuzijom. Ovi učenici čuju samo polovinu reči koje izgovaraju njihovi učitelji, što ih dovodi do toga da svake godine sve više zaostaju. Sva ova ponašanja, zapravo, ukazuju na potrebu za emocionalnom sigurnošću (zdravim relacijama i povezanošću) i stabilnošću, a nikako za kaznama.

„Najvažniji alat u učionici nije tehnologija, već učiteljeva sposobnost da prepozna i odgovori na emocionalne potrebe učenika.”

dr Brus Peri

Prednosti škola informisanih o traumi

Poboljšano

Akademska postignuća i rezultati na testovima
Školska klima
Veće zadovoljstvo i osećaj sigurnosti nastavnika u svom poslu
Procenat završavanja školovanja
Saradnja škole sa porodicama i zajednicom

Smanjeno

Stres kod nastavnog i školskog osoblja i učenika
Ispadi u ponašanju učenika
Izostanci, ukori i suspenzije
Vršnjačko nasilje, uznemiravanje i tuče
Potreba za posebnom podrškom i časovima
Procenat napuštanja školovanja

Istražite TIP programe

Razvoj rezilijentnosti i integracija Pozitivne discipline

Kada govorimo o problemima povezanim s traumom, važno je istovremeno naglasiti značaj razvijanja otpornosti! Razvoj rezilijentnosti kod ovih učenika je ključan, kako bi se unapredilo njihovo emocionalno i akademsko funkcionisanje. Rezilijentnost nije samo sposobnost da se deca suoče sa izazovima, već i da, kroz te izazove, postanu jača, sa podrškom školskog sistema i zajednice.

U okviru ovih trauma-informisanih škola, obuka nastavnika za razvijanje socio-emocionalnih veština kod učenika postaje integralni deo školskog programa. Ove veštine, koje između ostalog uključuju kontrolu emocija, empatiju, saradnju, sposobnost rešavanja problema i postavljanje granica, uspešno se razvijaju kroz program Pozitivne discipline (koja je ujedno, ne samo restorativna, već i trauma informisana).

Pozitivna disciplina se fokusira na razvijanje brižnih odnosa, poštovanja, i stvaranje sigurnog okruženja u kojem se deca osećaju prihvaćeno i podržano, bez straha od kazne. Učenici se podučavaju kako da prepoznaju sopstvene emocije, kako da efikasno komuniciraju svoje potrebe i kako da grade zdrav odnos sa vršnjacima i odraslima.

Ovaj model ima za cilj stvaranje okruženja koje pruža emocionalnu sigurnost i podršku, ne samo deci, već i nastavnicima.

Zajedno možemo stvoriti školsko okruženje koje podržava, osnažuje i neguje svako dete!

Kada odrasli koji rade u školi vide učenike kroz “objektiv koji je informisan o traumi i fokusiran na otpornost” i prepoznaju uticaj traume – skrivene faktore rizika, ulogu straha u ponašanju i jedinstvene potrebe i snage svojih učenika – oni su u stanju da pristupe učenicima na načine koji poboljšavaju njihovu sposobnost učenja, povezivanja sa drugima i razvijanja otpornosti.

U srcu pristupa informisanih o traumi u školskom okruženju je uverenje da su postupci učenika direktan rezultat njihovih iskustava, a kada se učenici ponašaju na određeni način ili se ne angažuju i povlače, ključno pitanje koje treba postaviti nije “Šta nije u redu s tobom?”, već “Šta ti se desilo?”.

Pokrenimo promenu